Ivana Đurasek

Mislila sam, teško je naći neko savršeno biće,
Mislila sam,  svi imaju  kameno srce, ne pokazuju nježnost
I  ono što osjećam, kao da ih se ne tiče.
A onda sam ugledala njega...
Prišao mi je, nasmijao se, ruku mi pružio,
Nisam znala tko je, promatrala sam ga od glave do pete
Znam da je moj pogled skužio.
Njegove tamne oči tako su blistale,
Gledale su ravno u moje, skretala sam pogled,
Mislila sam da će prestati
Ali nisu, nisu odustale...
Nakon dugo zavodljivih pogleda pozvao me u mrak.
Pristala sam.
Hodala sam uz njega i polako gubila posljednje udahnut zrak..
Sve o čemu sam sanjala, sve čemu sam se nadala,
Osjećala sam kraj mene je, tu, neka čudna tišina je vladala...
Zagrlio me, sjedili smo pričajući tako,
Pomislila sam da je uz njega i nemoguće i neostvarivo,
jako lako...
Dok sam tako razmišljala,
iznenada me je poljubio kao nitko do sada,
Rekao je - nemoj ovu večer zaboraviti nikada.
Njegove riječi prekinuo je poziv....
Morala sam kući. Tata me zvao.
Krenula sam, a on me je zaustavio.
Prišao mi, snažno me zagrlio, dugo, dugo me ljubio.
Gledala sam u njega i primjetila da se njegov pogled u mojim
Nebesko plavim očima izgubio.
Te noći obećao mi je ljubav, iz zagrljaja me nije pustio,
I nakon duge šutnje ove riječi izustio - Sve što je noćas bilo nije šala, 
i za kraj, sviđaš mi se, mala.
Išla sam kući maštajući  o njemu,
Njegovim usnama, mirisu, pogledu i o svemu...
Shvatila sam da zbog njega biće poput mene diše,
Ljubav koju mi je te noći pružio, ostat će  kao uspomena koja se ne briše.

                                                                    Ivana Đurasek

Moje su suze kao  kapi kiše,
oči, ogledalo bola,
pogledaš i vidiš što piše.

Moje su usne,
suha, topla ljeta,
puna čaša neispunjenih snova i sjeta.

Moje ruke nedotaknuta tajanstva
pogled  prazan
bez imalo poznanstva…

Maska koja skriva umorno,
još ne ispavano lice,
tanka nit života, poput napukle žice.

Topao glas, njegov osmjeh i
nemiru noći,
potajna nada u ovoj pustoj samoći.

Strah i čežnja za bolje sutra,
uplakane oči,
nemirnog i od rose vlažnog jutra.

Krvavo srce kojim vrela krv kola,
više ne kuca.
Raspuklo se na pola.

Duša žedna  ljubavi i draži,
sada neko novo, 
tek rođeno biće,u ovom mračnom svijetu traži.                                

Ivana Đurasek 1.d

Moja majka me učila da su ljudi stvoreni da griješe,
Da postoje ljudi koji su stvoreni da ljube i da tješe.
Učila me da tražim oprost i opraštam.
Da se mržnji nikada, baš nikada ne prepuštam.
Učila me da mržnja ubija,Ali  i da ljubav spaja.
Zato sam ja odlučila u svom
životu odbacit mržnju i prikloniti se ljubavi.
Okrenuti novi list, novu stranicu stare prašnjave knjige,
Naučila me i da su riješive sve brige.
Naučila sam od moje majke i da trebam cijeniti sve dobro,
Podjeliti s drugima sve ono što me muči,
Da je ljudski griješiti, jer na greškama se uči.
Zahvalna sam mojoj majci što mi je toliku ljubav dala,
I što kad nisam bila u pravu na moju je stranu stala.
Što mi je toliku ljubav pružila,
Što me je voljela, brinula sam o meni
Iako ponekada to nisam zaslužila.
Zahvalna sam iako to njoj rekla nisam nikad
ona je samo moja majka koju volim sada više nego ikad....
Ona je samo moja jedina  mama,
Ona je uvijek uz mene i kad osjećam da sam potpuno sama.
Moja majka stoji kraj mene,I kad nisam uz nju prati me poput sjene.
U mom srcu za nju imam posebno mjesto,
Volim te, mama iako to ne govrim često.... 

Ivana  Đurasek

Nisam dobro,
ti u mojim očima ne vidiš tugu,
Ne, nisam dobro,
moja suza s odsjajem sunca čini dugu .

Ne pitaš me kako sam,
briga te za mene,
Ja umirem, kao tužni starac
Bez svoje voljene žene.

Ne, nije to klasična smrt, ona
To je tuga,
lupanje moga srca poput zvona.

Nemam tebe, život ništa ne znači,
Gledam te prijatelju,
da si uz mene bili bi jači.

Nemam tvoju ljubav,
ti me ne voliš,
Nemam tvoje srce,
i zato me boliš.

Ivana Đurasek

Pitam se zašto život svi toliko cijene,
Gledam u ogledalo, kad tamo neki lik, neke sjene.
Gledam u taj lik, mislim da je lik žene,
Vidim sve druge u njoj, ali nema mene.
Gledam oči tog stranca, te žene,
Vidim, bore, to ne savršeno lice,
Opet samo gledam,pokušavam prepoznati sebe,
Ali vidim samo odsjaj, kao na papir, tek poneke skice.
Ne prepoznajem se u tom liku,
Čekaj, to nisam ja, ali vidim svoju sliku.
Sklapam oči, od ogledala se odmičem,
„To nisam ja!!!!“- vrištim i vičem.
To nisam ja, ni te tamne usne nisu moje,
A ni te oči, moje oči nisu crne boje….

Ivana Đurasek

Ti imaš najljepšeg anđela oči,
S tobom bi provela lude i besane noći.
Zbog tebe bi poskidala sve zvijezde s neba
Jer ti si ono što mi treba.
Samo ti si ljubav moja,
Želim od tebe čuti da sam samo tvoja.
Reci mi da me trebaš
Reci da me nikom ne daš.
Kaži nešto, prijatelju, molim te,
Poželi čuti, i reći ću ti volim te.
Sanjam, tvoj odsjaj, tvoju sliku,
Volim te, ove bajke najdraži liku.
Volim te, tvoje usne, pružaju mi nadu,
Želim da one jednom i moj poljubac ukradu.
Okus tvojih usana da osjetim i shvatim zašto postojim.

Ivana Đurasek