Gledali smo Kurve

Dosadna vožnja autobusom. Stalno jedno te isto. Jedni pjevaju jedno, drugi drugo...k'o pokvareni gramofon. Napokon smo stali. Malo tišine koja nije dugo trajala. Došli smo u Osijek i što se nama može drugo desiti nego da pada kiša. Svi smo se raštrkali i otišli svojim putovima, uglavnom bez kišobrana. Došli smo pred kazalište k'o pokisli miševi. Jedni su se smrzavali, dok je druge grijala „cola“ koju su pili na hektolitre. Ušli smo u kazalište. Nije bilo mjesta, pa smo išli u garderobu, pa vamo, pa tamo, ko muhe bez glave. I onda kad sam se baš udobno smjestila ispred mene je sjeo neki glavonja. Stvarno sam jebene sreće. Morala sam se premjestiti. Predstava je počela i kurve su izašle na pozornicu. Sve navedene „proste“ riječi koje koristim čula sam u predstavi, što je još i više obogatilo moj rječnik. Naime humor u predstavi prvenstveno se zasniva na "prostim riječima".

Bio je rat, a kurve su bile same na pustom otoku sa samo dva muškarca, od kojih je jedan bio KITOlovac (peder). Stvarno im je bilo jako teško. Osim onoj koja je lezbijka. Kurve su trebale postati vojnici, ali kurva ostaje kurva, iako je jedna od njih tvrdila da to nije. Druge su se pitale šta je, jebote, onda ona. Naša horvaška kurva čak je dvaput preboljela triper. Stvarno su Hrvatice otporne. Primale su oral, anal, vaginal i branile zemlju, a obrana je bila čista pizdarija. Jebeš takvu zemlju kad ju kurve brane... dobro i jedan Škot. Al suknjica mu zbilja jebeno dobro stoji.

Hvala Bogu pa je i to sve završilo i mi smo opet kranuli u našu Viroviticu, a na kurve smo i zaboravili. Došli smo u dom, nešto prigrizli i otišli spavati, bez obzira što su neki imali planove za izlazak u grad. A drugi ako nisu spavali i nisu bili u gradu, trošili su zadnje zalihe „cole“.
Za predstavu mogu samo reći – koje kurve.

tekst: Helena Švamberger
foto: Ivana Pavlic